Kao Alisa u zemlji čuda

Veče počinje i završava tuširanjem. Ne radi to da bi dočarala scenu spiranja greha ili traume sa kože, već da ukloni smrad duvana iz kafane. Ne izlazi baš često, jednom do dva puta mesečno i slabo zalazi u kafane, ali veoma dobro zna kako izgleda kafanski život, a još više je sigurna da prava kafana radi od jutra do do novog sutra. Ipak nije znala da postoji jedna fensi kafana, koja je baš popularna među mladima i koja radi od 22h uz obaveznu rezervaciju.

Na vratima dasa prosečnog stasa. Širi ozbiljnost i bitnost oko sebe. Čvrsto drži spisak rezervacija i još čvršće ga se pridržava, jer problem može da nastane ukoliko se pojavi više od onog broja ljudi koji je najavljen.

Unutra muzikica šiba sa zvučnika. Konobar pokazuje poziciju rezrvacije, onoga što bi trebalo da bude sto, a ne daska nakačena na zid. Baš kafanski nema šta, dok barske stolice naglašavaju boemski ambijent. Meni na stolu ne postoji. Kuhinje kao da nikada nije ni bilo tu. Ne daj bože da je čovek gladan, samo bi mogao kikiriki da zamezi ili neki siroti oval.

Cice sa svih strana, zuje kao ose. Napućenih usnica i vrcavog pogleda šaraju po masi. Lepo su se sredile za petak veče. Toliko su vešte u ostavljanju vizuelnog utiska da čovek ne može ni godine da im odredi. Najupečatljivija je bila jedna zanosna Venera u beloj čipkanoj mini haljini i UGG čizmama.

Cupkanje u mestu, njihanje kukovima, klimanje glavica, podignute ruke… I  i ta grimasa na licu da ne znaš da li se smeju ili plaču, okupana znojem što se cedi sa čela…Svi nestrpljivo čekaju da muzikanti zasviraju i da počne kolektivno ludilo.

Dim. Ni ventilacije ni prozora na vidiku, a razbacani i nabildovani orangutani stižu li stižu. Ovo je tek prvi krug pakla, a kako li izgleda deveti? Kvazi mesto postaje tesno. Ljudi stižu sa svih strana, a tako je prazno…

Odlučuje da šmugne.

Na putu do kuće bulevar šljašti od neona, šljokica i nitni. Izlozi isti jaje jajetu, dok Made in China krpe ispuštaju poslednji krik mode.

Berlinom, Njujorkom i Londonom šetaju upečatljivi ili nevidljivi, a mnogo ređe lutke, što je slučaj u Beogradu. Kod Vukovog spomenika počinje promenada svakog petka uveče. Kad čovek gleda te vrtoglave potpetice i platforme u stanju mirovanja, ne može ni da nasluti koliko je komičan naredni korak…bolje reći geganje.

I tako sitnim korakom gejše promiču, dugogose lepotice telesne, težine od Tvigi do Miss Piggy.

Posted in Uncategorized | Leave a comment

DLAKAVI JEZICI

Svetski dan slobode medija, koji se 20. put obeležava, podsetio je još jednom na stanje u novinarstvu. U Srbiji se teško može hleba najesti onaj koji se lati pera (u savremenoj varijanti kompjutera, kamere, mikrofona…). I to što se zaradi teško se žvaće i guta jer su svima jezici dlakama obrasli. Nečiji su isfrizirani šakom struje koja ih vodi, a neki su razbarušeni zbog straha da kažu I prikažu realnost  mimo zadatog takta.  Ne mogu i pare i jare.

Zato svi objektivnost čuvaju u sopstvenom dvorištu, a zadatu subjektivnu sliku kače kao reklamu za neki “ekskluzivan proizvod”. Tako da je danas medijski milje ukrašen “skandaloznim”, “šokantnim” I naravno “ekskluzivnim” informacijama. A novinari trče, jure, požuteli od kriterijuma prema kojima izveštavaju, brzine kojom rade i različitih pritisaka.

Doba bratstva i jedinstva odavno je mrtvo i dobro je poznato da ni tada nije moglo da se piše ono o čemu se šuška, već ono što iz centrale izlazi. Ali to je bilo drugo vreme, drugačije društveno uređenje. Tada su stomaci bili puni, te su ljudi mogli slobodno na jedno oko da zažmure.

A danas kada creva zavijaju od gladi I kada se sakuplja sića za praznične trpeze, oči su širom otvorene, a jezici, opet ponavljam, dlakama obrasli.

Kako bi onaj koji nema dlake na jeziku bio lišen senke otkaza? Ovo pitanje se više i ne postavlja. Dilema ne postoji, već se igra u ritmu popularne muzike. Udri brigu, pa će i za veselje da bude, a oni koji su okupljeni oko zajedničkih interesa, idu i na egzotična letovanja, zimovanja, šopinge po molovima evropskih ili svetskih prestonica.

Oni koji jure po terenu, kupe poene usput, uspostavljajući veze na licu mesta, komunicirajući s kolegama  zarad ubijanja vremena dok čekaju na izjavu i, da ne zaboravim, interes je opet tu.

Postoji šačica onih koji su u potpunoj izolaciji, koji gledaju kroz redakcijski prozor i prenose vesti sa agencija, imaju redovnu platu i ćute ko’ zaliveni.

Dakle, autocenzura+interes= opstanak… Pa od nečeg mora da se živi…

Zato živeo Internet…da se preskoči ludilo…da se kaže , reči nađu svoj put…da se oslobodi…

Posted in Uncategorized | Leave a comment

What a wonderful world MALO Yesterday

Subotnje veče odavno je počelo. Prolećna noć namamila je mog prvog komšiju i njegove bučne drugarice na terasu. Ja sam u krevetu, sažvakana od umora i osetljiva na svaki šum, a kamoli na gromoglasan smeh. Tanak zid samo pothranjuje audio doživljaj zezanja i pretvara ga u video. Na svu sreću ne ustajem rano, a i nadam se da će uskoro da odu na karaoke žurku u jedan od beogradskih klubova.

Zašto baš tamo? Zato što sam dobila pravu informaciju iz prve ruke, od mog simpatičnog komšije, za kog sam uverena da bi možda više uživao da ga oslovljavam sa “komšinice”. U to sam se i uverila onog dana kada su se zglavila vrata stana u kom živim. Čovek je bio u helankama sa leopard printom (sivo, belo, crna kombinacija) potkošulji i sivom duksu. Čekajući majstora da dođe, započela sam razgovor s njim. Jedno od prvih pitanja, a za mene i najvažnije jeste, zašto svakodnevno peva i to u večernjim satima? I tako sam saznala da peva karaoke.

Tek pošto sam se tu doselila bila sam iznenađenja njegovim “pevačkim nastupima” i MTV hitovima punim vibrata. U početku bih naćulila uši da mogu da skapiram ko je na repertoaru i onda sam obično po refrenu prepoznavala Adel i Alicia-u Keys. Verujem da ni one ne bi mogle sebe da prepoznaju u ovom izvođenju.

I tako je mesecima moj komšija pripremao svoj repertoar za karaoke, tik iznad mog uzglavlja. Kada sam mu jedno veče pokucala na vrata i zamolila ga da ne peva posle 22h, jer veoma rano ustajem i radim. Ispostavilo se da on nije ni svestan koliko je grlat. Obećao je da će vežbati u drugoj sobi.

Da da, sve do preksinoć kada me ponovo iznenadio sa novim pesmama. Iznad glave mi se orilo “What a wonderful world” i “Yesterday”. Louis Armstrong ga srećom ne može čuti, a naša nesreća je utoliko veća što je veliki muzičar davno “otputovao”. A šta bi tek rekao Paul McCartney: “Dečko ti si sjajan pevač. Da sam mlad i da formiram bend ti bi sigurno bio pevač, ali znaš kako, dođi juče, malo sutra.”

Izreka glasi da ko peva zlo ne misli, ali kako to da smisli i da svari neko ko stalno radi? Doduše i ja ponekad zapevam, ali u kupatilu i naravno da tu nema ništa loše. Ali dajmo mu ga malo po poštovanju zakonskog propisa o kućnom redu u stambenim zgradama, u okviru kojeg član 22  glasi:

“U vreme od 13.00 do 17.00 časova i od 22.00 do 6.00 časova stanari se moraju ponašati na način koji obezbeđuje potpuni mir i tišinu u zgradi (vreme odmora).”

Zažmuriću i prečuću sve od 1 do 5, samo da imam laku noć.

Na sreću večeras će tako i biti…

Posted in Uncategorized | Leave a comment

Proslava Dana Sunca

Severna Koreja je proslavila veliki državni praznik 101. rođendan velikog vođe Kim Il Sunga. Prema snimcima sa Euronewsa rekla bih da je i u Pjongjangu bio sunčan dan, baš kao i u Beogradu. I dok su Koreanci slavili, a njihov aktuelni vođa i unuk ovog čiji se rođendan slavilo, preti nuklearnim bombama, meni se priviđalo savršenstvo.

Siroti Koreanci sa severa dalekog poluostrva samo mogu da sanjaju o slobodi izbora i udisanju života punim plućima. Njihova su onemoćala, kao i želudac, koji ne vari pečenja, pite i sarme, jer to nikad nisu ni okusili.

I što li mene glava boli i prožima želudac, kada sam danas dva puta jela i to dobro, doduše, za drugi obrok, tj. za ručak morala sam da dobijem specijalnu dozvolu. To vam je ovih dana nova privilegija zaposlenih u kompaniji u kojoj radim.

Odlukom Kim Džong Unice, samo jedna osoba iz kancelarije može da izađe po doručak. Idealno bi bilo kada bi taj izlazak bio svakog jutra u 10h, dok se ne zahuktamo u radu. Tako da sam ja išla po doručak u 15h, doduše kao asistent starijoj koleginici, jer jedna osoba ne bi mogla da donese sve sa kancelarijske porudžbenice. Sigurna sam da Kim Džong Unica to nije primetila, jer bi nam u tom slučaju pribeležila minus za nedosledno pridržavanje pravila. Iskreno nije mi bilo svejedno. Toliko sam se uplašila da sada moram da pišem o tome kako bih taj strah prevazišla.

Ali nije to jedini prekršaj koji sam danas počinila…

Kim Džong Unica ima veoma prefinjen ukus za garderobu. Njene sive suknje A kroja, bele košulje sa diskretnim prugicama ili svetlo plave, sivi sakoi i cipelice sa pačijim kljunom i kockastom peticom, pravi su primer poslovne dame svedenog stila. Zaista treba uložiti trud da se pronađu tako fini odevni komadi, jer u 90 odsto butika u kojima pazarimo nema šanse da naiđemo na takve raritete. Nosila sam se mišlju da pitam mamu da li slučajno zna neki pristojan butik sa takvim odevnim predmetima, ali sam ubrzo shvatila da ni moja mama ne bi znala odgovor na to pitanje.

A ja bezobraznica, obukla sam narandžastu bluzu i mini suknju i ravne šimi cipele, a povrh svega stavila sam velike viseće minđuše i ruž ne primerene boje za ovo radno mesto, ali za neko drugo sasvim adekvatane.

Sva sreća pa sam imala veliki crni džemper pa sam mogla da prikrijem vrišteće boje, inače bih dobila 5 odsto od plate.

S obzirom da su uvedena nova pravila, koja su potpuno korektna i stimulišu entuzijazam, kreativnost, a pre svega učinkovitost na poslu, jer sada nema potrebe da napuštamo zgradu, raspitala sam se da li će biti propisan i broj odlazaka do toaleta i dužina zadržavanja u zavisnosti da li je reč o velikim ili malim potrebama. Odgovor na to pitanje nisam dobila, za sada….

Ali jedno je sigurno Kim Džong Un i moja Kim Džong Unica maju bistar um i veliku spoznaju da je samoizolacija pravi put do savršenstva.

Posted in Uncategorized | Leave a comment

Znaš li gde si?

Ovo je jedan od retkih trenutaka kada sam potpuno sama prepuštena sebi, douše tu su kompjuter i muzika. Sasvim dovoljno da se ogrne i ne tako naglo ogoli boravak sa samom sobom.

Ljudi često kažu: „Iz sopstvene kože ne možeš pobeći ili od  sebe ne možeš pobeći.“ Kako vreme ide i ubrzava se, sve više uviđam koliko je besmislena prethodna rečenica. Ne da se može pobeći od sebe, nego to ljudi biraju. A zašto? Zato što ih razne norme uslovljavaju. Pravila preživljavanja u sadašnjosti, ostavljaju malo nade za svetlu budućnost.

Činjenica je da nije lako preskočiti tu preciznu mišolovku današnjice i poštedeti svoje prstiće od jakog stiska što proizvodi jauke.                          A bolni jauci ispražnjenih duša utrkuju se koji će biti glasniji.

Kuku kuku, to je najjednostavnija melodija. Ton prihvatanja i pomirenja sa okruženjem. Lele lele, je bonus paket uz kuku, pa u zavisnosti od jačine stiska mogu da se kombinuju.

Do sutra bih mogla da mlatim o tome koliko hteli ili ne bežimo od  sebe, a onda i od svojih bližnjih. Neću da navodim primere. Najbolje se vi sećate i znate kada ste sebe pitali, „Kako se osećam, kako sam?“, ili koliko vas je istinski zanimalo da čujete kako se zaista oseća neko koga ste pitali, „Kako si?“

Pre dva meseca sam se osvestila i obavila sam ozbiljan razgovor sa sobom koji je proizveo obećanje, da ću uvek imati bar pola sata dnevno samo za sebe. Ali baš pola sata tokom kojih sam usredsređena na sebe i sopstveno postojanje i pronalaženje mira u nemirnom svetu.

Ne mogu reći da mi ne ide od ruke, ali bih lagala kada bih rekla da ne preskačem nijedan dan.

Dobro je spoznati, krenuti, delovati, jer nema većeg izazova i savršenstva od sprovođenja sopstvenih odluka uprkos svima koji hteli mi ili ne odlučuju za nas na globalnom planu.

Nije postignut dogovor u Briselu, Pjongjang preti nuklearnim ratom… Šta, stižu nam crni dani?! Ne ne, vešti optimisti i istrajni borci boje svoj život svojim omiljenim nijansama. Svesni trenutka u kom se nalazi svet, ali i svesni sebe i potrebe da budu u skladu sa sobom.

Naravno, sledi nastavak…

Posted in Uncategorized | Leave a comment